HIV infekcije u svetu
HIV infekcije u svetu i kod nas predstavlja sindrom stečenog gubitka imunološke odbrane organizma i ujedno je i poslednji i najteži stadijum HIV infekcije.
Osoba koja ima HIV infekciju ( HIV pozitivna osoba ) inficirana je HIV-om, može godinama da nema nikakve simptome bolesti.
Najčešće se osoba oseća sasvim dobro, a s obzirom da može godinama biti bez ikakvih znakova oboljenja, epidemiološki gledano, ovo predstavlja najopasniji period za dalje prenošenje virusa.
Inficirana osoba oseća sasvim zdravo i najčešće nije ni svesna da je inficirana.
Klinički simptomi se javljaju u proseku tek posle nekoliko godina od infekcije (najčešće 7 do 10, pa i više godina) i tek kada se pojave kliničke manifestacije, kada krene klinička slika bolesti, kažemo da je osoba obolela od side.
Epidemiološka situacija HIV infekcije u svetu i kod nas
Svakih 5 sekundi negde u svetu, jedna osoba se inficira HIV- om, a svakih 15 sekundi jedan život se ugasi zbog AIDS – a.
Procenjuje se da se od početka epidemije (1981. godine ) pa do kraja 2005 . godine, u svetu HIV-om inficiralo preko 75 miliona ljudi.
U ovom periodu umrlo je preko 35 miliona ljudi, a preko 40 miliona danas živi sa HIV-om ili sa AIDS -om.
Kada se posmatra distribucija HIV infekcije po transmisivnim grupama ( načini inficiranja) poslednjih godina se uočava izrazit pad novoinficiranih među intravenskim narkomanima, hemofiličarima i primaocima krvi i krvnih derivata.
Sa druge strane izrazit porast novoinficiranih u grupi heteroseksualaca i posebno u grupi homo/biseksualaca.
Period prozora
Vremenski period od momenta kada se dogodila infekcija do dana kada se testovima mogu ustanoviti antitela na HIV naziva se period prozora. U tom periodu po pravilu se ne mogu dokazati antitela koja su specifična za HIV.
Ona se najčešće mogu dokazati tek nakon 4 do 8 nedelja nakon infekcije.
Veoma retko kod nekih osoba serokonverzija tj. pojava antitela , otkrivena je tek 12 do 16 meseci posle infekcije.
Ipak u ovom periodu može se dokazati prisustvo proteina p 24, koji se rutinski retko radi, a predstavlja antigen proteina jezgra virusa, i preko njega se sa sigurnošću može utvrditi infekcija HIV- om.
U ovom periodu koji se zbog tog nemog intervala i naziva period prozora , postoji infekcija, inficirana osoba je sposobna da prenese virus drugoj osobi, a uobičajeno testiranje ne otkriva prisustvo antitela.
Ulazak virusa u organizam najčešće ne izaziva neke vidljive promene.
Međutim, kod oko 10%-20% inficiranih, dve do šest nedelja od infekcije mogu se zapaziti nespecifični znaci oboljenja koji umnogome podsećaju na bolest zvanu infektivna mononukleoza.
Nalazi se povećanje telesne temperature udruženo sa povećanjem limfnih čvorova, zapaljenjem ždrela, bolovima u mišićima i osipom po koži koji može da liči na osip koji se viđa kod malih boginja.
U tom periodu po pravilu se ne mogu dokazati antitela specifična za HIV.
Klinički simptomi se kao što je već rečeno javljaju u proseku tek posle nekoliko godina ( 7 do 10 pa i više godina) od infekcije, mada se retko, kada postoje i druge ( pre svega polno prenosive ) infekcije, mogu ispoljiti i posle nekoliko meseci od infekcije.
Od klinički manifestacija najčešće su:
- Povećanje limfnih žlezda
- Gubitak telesne težine
- Povećanje telesne temperature preko 38 stepeni C
- Dijareja
- Gljivična infekcija usta i ždrela
- Herpes na usnama i genitalijama koji dugo traje…
Navažnije činjenice vezane za dobrovoljno poverljivo savetovanje i testiranje na HIV
Osnovni način prenošenja HIV infekcije je seksualni kontakt.
U spermatičnoj tečnosti HIV pozitivnog muškaraca kao i vaginalnom sekretu žena koje su inficirane, nalazi se dovoljan broj ćelija inficiranih HIV- om da se čak i seksualnim kontaktom prenese infekcija.
Pored seksualnog kontakta HIV infekcija se može preneti krvlju i sa majke na dete ( tokom trudnoće, porođaja i dojenja novorođenčadi, ukoliko je majka HIV pozitivna).
Tkiva i organi za transplataciju uzimaju se samo od osoba koje nisu inficirane HIV-om.
Međutim, ukoliko bi neko dobrovoljno dao krv u periodu prozora, postojala bi mogućnost ovakvog načina transmisije.
ELISA testovi (koji se svuda u svetu koriste kao rutinski testovi) ne bi mogli detektovati antitela kojih još nema u dovoljnoj količini u perifernoj krvi.
Zato je važno naglasiti da je veoma dobro i izuzetno humano dobrovoljno dati krv, ali da to nije mesto za proveru HIV statusa.
Za tu aktivnost postoje specijalizovani Centri i savetovalištva koji vrlo profesionalno rade dobrovoljno poverljivo savetovanje i testiranje na HIV.
